Brže-bolje, nađu mi garderobu, (ja u tesnim farmericama, ajme meni!), maramu, pokriju me i kažu: “Hajde, slušamo te!” I tada, kao najveća radost i kao najveća tuga, sve emocije u jednom, a srce hoće da iskoči iz grudi. Kao nešto najljepše na čitavom svijetu. Drhtavim glasom izgovaram po prvi put pred svedocima:`Ešhedu en la illahe illAllah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu´. Počnem da drhtim. Sve je izašlo iz mene. Sve one godine traganja, patnje i boli, svega što se nagomilalo. Htjela sam da letim, da ih sve ljubim, da im kažem koliko je mojoj duši sada lako.

Rođena sam, kao i mnogi u to vrijeme, u komunističkoj porodici. Otac, vojno lice, nije dozvoljavao, čak, ni da me majka odvede u ckvu. Međutim, ona je to krišom radila. Kod nas se nije slavilo nijedan vjerski praznik jer “ne donosi pop platu” već otac. Bake su mi, naravno, pričale šta su znale o Bogu, a mene je to jako zanimalo.

Sjećam se da sam ih, sa pet godina, pitala gde je čovjekova duša, da li mogu da je vidim ako široko otvorim usta i kako ona izlazi iz čoveka kada on umire. Uvijek me je to zanimalo. Kada sam imala osam godina, puklo mi je slijepo crijevo. Ukupno stotinu i četiri sata, vođena sam pogrešnom dijagnozom ljekarke koja je mislila da imam trovanje, a ja sam polako umirala od nadolazeće sepse.

Hvala Bogu, pa zatim i ažurnosti moje majke, operisana sam doslovno par sati pred nastupanje potpune sepse. Na operaciji sam doživjela šok. Srce je stao skoro minut. Nastupila je dvodnevna koma i borba za život. Ljekari su mi davali dobre šanse, ali se nisam budila puna dva dana. Sve to vrijeme sam živela negde drugde.

Sjećam se kao da je jučer bilo. Bio je to prolazak mog života kao kroz neki eter. Glasovi anđela, velika bijela svetlost, osećaj mira i preljepe cvjetne poljane. Ne mogu vam opisati tu ljepotu. Kada sam poslije nekog vremena pričala mami o tome, ona je plakala. Rekla je: ”To je bilo tvoje mjesto u Raju, ali još ti nije vrijeme da umreš.”

Poslije par dana, probudila sam se iz kome, polako se oporavila i zaboravila sve to. Rasla sam sretno i bezbrižno, kao da se ništa nije dogodilo. Sa petnaestak godina opet se počinjem intenzivno interesovati za vjeru, idem na crkvene horove i uzimam literaturu o hrišćanstvu. U mom rodnom gradu nema muslimana, tako da je to jedina vjera kojoj sam mogla da se okrenem. Međutim, ovog puta nešto nije išlo kako treba.

Nisam mogla da saberem da je jedan tri, a tri jedan. I tako, mnoge stvari su mi samo bile još više konfuzne, nikako jasnije. Kad sam ima postavljala pitanja, odgovor je bio da moram da vjerujem ne preispitujući se stalno. Vjera je stvar uvjerenja i ubjeđenja, a meni je to ličilo na slijepo vjerovanje. Dakle, bila sam hrišćanka, polu-praktikant, polu-vjerujući. Nisam znala u šta vjerujem! Jedan dan mi je sve izgledalo normalno, drugi nelogično.

Onda sam počela da čitam o budizmu, zatim o zen-budizmu, judeizmu i tako redom. Sve to vrijeme nisam bila krštena. Sa skoro punih osamnaest godina, trebalo je da na godinu dana boravim na razmjeni đaka u Americi. Plašila sam se da odem daleko, a da nisam krštena, smatrajući da će me tako Bog štiti. I onda sam se, na svoju inicijativu, krstila u crkvi, mislivši da mi to treba kako bih bila zaštićena. Pa, nisam znala.

U Americi sam provela ne jednu, već tri godine. Zbog loših finansija i nemogućnosti da studiram u Srbiji naredne godine, odlučujem da ostanem i okušam sreću tamo. Ostajem sve do juna 1995. godine. Radila sam, finansirala sam sebe i polako studirala. Međutim, preveliki pritisak sredine, loše društvo, narkomanija, alkohol i svi oblici lošeg ponašanja ostavili su loš uticaj na mene.

Posebno što sam bila bez roditelja i čvrstih uzora. Ali, hvala Allahu, azze we dželle, brzo sam se prenula i shvatila da moram nazad. Ukoliko želim naći normalan put i završiti školu, moram pobjeći od ljudi koji žele da budem kao oni. Hvala Bogu, nisam poklekla, a bila sam toliko puta blizu. Ne dao Allah nikome!

Vraćam se kući promjenjena, nervozna, nestabilna, ne znajući šta i kako da nastavim studirati. Naravno, naš obrazovani sistem nije htjeo da prizna moje dve godine studije u Americi. Morala sam sve ispočetka. Željevši da upišem psihologiju u Beogradu, završila sam na pedagogiji u Prištini. Godinu dana teške depresije. Prelazim slijedeće godine u Beograd. Prva godina solidna, druga također, treću padam. Počinjem sve manje da učim, sve više beskorisno da provodim vrijeme.

Tako je bilo skoro dve godine. Bila sam kao izgubljena. Tražila sam smisao života. Nisam ga više pronalazila ni u nauci koju sam voljela, niti u društvu sa kojim sam izlazila. Sve bi mi brzo dosadilo. Na vjeru sam potpuno zaboravila, u crkvu sam odlazila samo kada bi mi bilo teško. I to je sve. Težak period.

Dolazi 2000.godina. U to vrijeme upoznala sam dosta studenata iz arapskih zemalja, ali s jednim sam se posebno družila. Od njih sam saznala neke osnovne stvari o islamu, meni do tada skoro potpuno nepoznate, ukoliko se izuzme predrasude koje sam imala kao i većina ljudi na ovim prostorima. Družili smo se mjesecima. Već poslije mjesec dana poznanstva, taj prijatelj mi je pričao o mogućem braku. Tako nešto mi je zvučilo nevjerovatno, jer sam mislila da se čovjek mora sa nekim dugo zabavljati, ili bar poznavati, da bi mogao da gradi zajedničku budućnost. Ali, priznajem, priča o braku sa muslimanom još više je podudila moju znatiželju da saznam što više o toj vjeri.

Nastupa ramazan, kraj 2000. godine. On i njegovi drugovi poste, klanjaju u džematu, idu na iftare. Meni je sve to bilo novo iskustvo. MašaAllah!

Iskreno, zavidjela sam im na namazu. Kako samo padaju ničice i dodiruju čelom tlo i kako se predano mole Bogu! Nisam znala da se tako molim. Onda sam krenula suprotno, počela sam svaki dan da idem u crkvu i probala da se molim, ali mi srce nije bilo tamo, tako da se radoznalije raspitujem o islamu. Oni, njegovi drugovi, srećni, nalaze mi literaturu.

Počinjem da čitam prijevod Kur`ana, a poslije toga sve više čitam i istražujem preko interneta. Tražila sam neke druge prijateljice, muslimanke, ne bi li mi one, kao žene, lakše približile islam.

U to vrjeme, hvala Allahu, on se vratio u Libiju. Nisam ga vidjela nekoliko meseci. Meni je to dalo sasvim dovoljno vremena da se posvetim novoj ljubavi, islamu u istraživanju Allahove vjere. O kako sam bila srećna što sam pronašla novi žar, novi sjaj, novo svjetlo na dnu tamnog, dugog tunela. Nova nada za mene i spas moje duše koja je godinama vapila za Istinom, a zapravo joj je bila sve bliža.

U međuvremenu, stopiram studije i počinjem da radim u jednoj prevodilačkoj firmi. Upoznajem se sa jednom sestrom, Libijkom. Ona je imala vremena da me upučuje u vjeru, elhamdulilah. Bila sam čest gost u njenoj porodici. Uzimala sam islamsku literaturu i satima smo pričale. U međuvremenu se ta moja potraga za znanjem svakim danom i svakim minutom povećavala.

Dolazi ramazan 2001. godine. Hoću da postim, da bar probam. Kažu mi pošto nisam muslimanka, ne vrijedi, nemam hasanate, samo gladujem. Ma niko me nije sprječio, ispostila sam polovinu ramazana. Samo Allah zna da li je bilo ispravno ili ne, ali eto, bilo je u Njegovo ime.

Moj prijatelj je, zatim, došao u Beograd na par dana kako bi završio disertaciju. Videli smo se u par kratkih navrata. Sopštila sam mu da želim primiti islam. Bio je veliki šok za njega. Rekao je da čekam i predložio da malo pričekam. Trebam da dam sebi vremena i da razmislim još više. Trebam da se preispitam zbog koga to radim. On me želi oženiti, ali me je molio da pređem na islam tada, zbog njegovih roditelja.

A moji roditelji nikada neće prihvatiti da se udam za muslimana, pa još i da im kažem da sam muslimanka. Marama, islam, muž Arap. Polako, treba da udahnem. Ali, to me nije pokolebalo. Rastali smo se kao dva najbolja prijatelja, uz obećanje da će sve,inšaAllaha, biti u redu, samo se ne zna kada. Rekao je da moram biti strpljiva.

Nastupila je i 2002. godina. Januar, jako hladna zima kod nas u Beogradu. Počinju moji košmari. Sanjam da umirem i da me zakopavaju kao hrišćanku, za mene nema Dženneta. Kako? Ne smem to dozvoliti. Zovem sestru Halu i insistiram da pred njenom porodicom primim islam, da mi budu svedoci. Međutim, ona i njen suprug mi kažu da sačekam još malo. Ovo je trajalo par sedmica. Agonija i košmar su se ponavljali.

U to vrijeme pročitala sam knjigu Muhammeda Asada Put u Mekku. I to je bio moj kraj. Okupala sam se detaljno, obukla čistu odjeću, uzela Kur`an u ruke, klekla na sedždu i izgovorila šehadet. Ujutru, već posle sabaha, nazvala sam Halu u rekla im da se hitno moram vidjeti s njima tog dana. Ne sutra.

Odlazim k njima, 22.januara 2002., oko ikindije i kažem da sam došla izgovoriti šehadet. Dužnost im je da me prime. Nisam željela umrjeti kao nevjernik. Allah zna moj nijjet. Zamolila sam ih da me više ne sprječavaju. Spremna sam!

Brže-bolje, nađu mi garderobu, (ja u tesnim farmericama, ajme meni!), maramu, pokriju me i kažu: “Hajde, slušamo te!” I tada, kao najveća radost i kao najveća tuga, sve emocije u jednom, a srce hoće da iskoči iz grudi. Kao nešto najljepše na čitavom svijetu. Drhtavim glasom izgovaram po prvi put pred svedocima:`Ešhedu en la illahe illAllah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu.`

Počnem da drhtim. Sve je izašlo iz mene. Sve one godine traganja, patnje i boli, svega što se nagomilalo. Htjela sam da letim, da ih sve ljubim, da im kažem koliko je mojoj duši sada lako. Moj Allahu, te blagosti, te milosti! Neopisiva sreća! Da sam mogla, popela bih se na vrh Beograda i svima naglas rekla, kao Omer ibn el-Hattab: “Ja sam muslimanka, dođite da budete srećni kao i ja!”

Klanjala sam svoj prvi namaz u džematu. Akšam. Divan osjećaj. Onda sam odmah morala ići kući, kako me ne bi uhvatio kasni mrak. Puno toga se dešavalo u mom stanu u tom periodu. Mjenjala sam se iz dana u dan. Mjenjala sam se iz dana u dan. Narednih par dana, klanjala samgledajući iz sveske. Namazi su bili spori, često namjerno prekidani glasnom muzikom, upadima u sobu. Ali, kako je prolazilo vrijeme, više sam jačala vjeru.

Naravno, roditeljima još ništa nisam govorila. U februaru, te godine, morala sam ići kući. To je bila jako teška sedmica. Morala sam klanjati krišom, ne znajući ni gde je kibla. Ali, Allahovom voljom, smognem snage i saopštim najmlađoj sestri da sam primila islam. Kažem joj da mi pomogne jer moram da klanjam pet namaza, a teško mi je sve ih spajati noću. I tako, jednog popodneva, ona je “čuvala stražu” dok sam ja klanjala.

Kada sam završila namaz, pronašla sam je uplakanu. Bilo je mnogo pitanja, ali i razumevanja. Zašto ovo, zašto ono? Dala mi je podršku, da je Allah uputi! Upozorila me je da roditeljima ne pričam ništa dok ne bude pravo vrijeme za to. Vratila sam se poslije nedjelju dana u Beograd. Odlučujem da prvi put odem u džamiju. Odem, opet oko ikindije. Nisam znala da su toga dana imali neko poredavanje za omladinu, propustila sam namaz, čekajući ispred džamije.

Pred akšam, grupica ljudi polako izlazi iz male medrese. Ulaze u džamiju. Slijedim ih obučena u dugo odjelo, široke pantalone i maramu. Postave se oni u saf, ja sa strane. Kaže jedna sestra: “Dođi blizu!” Povuče me toplo k sebi i postavi pravo. Osetih njenu toplotu i blagost. Počinjemo klanjati, a ja drhtim kao da ću umrjeti. Završi se namaz, i ja se opet malo udaljim. One radoznale, počnu me ispitivati, odakle sam, i još što šta. Poslije par minuta, izustim da sam nedavno primila islam i da sam nova, prvi put mi je u džamiji. Sestre počnu tekbirati, a zatim dođe još jedna sestra, pa nam ispriča da je prije godinu i po primila islam. Svi počnu plakati.

Odem kući to večer i shvatim da nisam sama. Ima nas još. Hvala Allahu! Ne mogu vam opisati kako sam se tada osećala. Samo Allah, azze we dželle, zna kako je moje srce skakalo! Tako sam proširila krug muslimanki oko sebe. Sve više sam učila od njih. MašaAllah, sve su sestre bile na mjestu i sve su htjele da pomognu. Poslije moje prve posete džamiji, kada sam ih upoznala, počele smo redovno da se čujemo i viđamo.

Vrlo brzo se oba mala, ali jaka, grupica počela okupljati, najćešće u studentskom domu. To je bilo vrijeme mog intenzivnog učenja o islamu i životu muslimanke. Sastajale smo se bar jednom nedjeljnom,po potrebi i češće .Kad god je nekoj sestri bila potrebna pomoć, dogovarale smo se kako joj pomoći, bilo da je u pitanju finansijska ili neka druga vrsta pomoći. Sjećam se, jednom prilikom jedna od nas bila je jako bolesna i sestre su se organizovale, otišle smo kod nje kući, pomagale joj oko spremanja hrane i čišćenja stana.

U toku mog boravka u Beogradu, sastajale smo se i spremale predavanja na razne teme. Svake sedmice je bilo neko novo predavanje. Poslije tog bismo imale diskusije, da vidimo kako smo se to razumjele. Nekoliko puta smo bile gošće u Sarajevu. Tako smo upoznale dosta sestara Arapkinja koje žive u Bosni, kao i jednu divnu sestru iz Iraka, Ummu Mahmud. Puno sam naučila od nje. Iskreno, nikada nisam imala takav džemat, niti po odlasku u Bosnu, niti poslije toga.

Mojih sestara se uvijek rado sećam, dovim za njih, da im Allah, azze we dželle, podari svako dobro. Doduše, ponekad mi toliko nedostaju da mi se plače kada ih se sjetim, ali na hajir. Boriti se za islam s njima u Beogradu, bila je prava čast! Da ih Allah sačuva i podari im Džennet!

Moja garderoba se promjenila, stavovi također. Sve je polako dolazilo na svoje. U proljeće je doputovala moja majka u Beogradu i ostala par dana s nama. Odlučim da joj tog dana otkrijem svoju tajnu. Bilo mi je mnogo teško i nisam znala kako to da učinim, ali majka je majka. Tri dana sam se mučila da joj kažem i sve krišom klanjala. Jednog dana, stavila sam maramu pred njom i rekla: “Majko, ja odoh klanjati, a ti poslije dođi u sobu da pričamo.”

Majka je plakala, ne znam da li od tuge. Vjerovatno. Ipak me je zagrlila i rekla da ako sam ja srećna i ona je.”Pomoćiću ti, nikada odmoći.”-kazala mi je. Tog ljeta nisam htjela da idem kući. Završio se semester. Odlučujem da odem u Sarajevo. Odlazim sa još jednom sestrom, navodno na sedam dana. Tamo sam dobila ponudu da preko ljeta radim u jednoj organizaciji. Tako bi u isto vrijeme mogla predavati engleski, naučiti o islamu i biti sa muslimanima.

Roditelji su pristali. Ostala sam skoro čitavo ljeto. Dobila sam puno islamske literature, čak dve porodične biblioteke. Završilo se ljeto, a ja sam htjela pokrivena da idem kući. Međutim, otac me je, kada sam stigla, pitao da li sam se poturčila. Još udaja, ma nema govora. Muka. Majci je rekao da me, ako se pokrijem, neće primiti u kuću. Treba da sačekam dok se ne udam ili dok ne odem iz rodnog mjesta. Smatrao je da je tako bolje za sve. Bilo mu je mnogo teško.

Ostala sam kući od septembra 2002., pa skoro do kraja oktobra 2003 .godine. Taj period je emotivno bio mnogo težak, ali Allah, azze we dželle, polako šalje olakšanje. Otac se pomirio da je islam moja lična stvar. Imam već 27 godina. Ne može upravljati mnome, bar ne toliko. Pušta me da postim, klanjam i radim ono što želim, ali ne javno, pred rođacima i komšijama. Mogu oblačiti šta hoću. Maramu, ne, nikako. Preko toga nije mogao preći.

I tako je polako prošlo tih godinu i više dana. Hvala Allahu, u septembru 2003. stiže mi dopis iz libijske ambasade da mogu uzeti vizu za put. Krenula sam sa svojom dragom majkom prvo u Tunis, pa u Libiju. Negdje na granici, u tuđem autu, dok smo prelazili saharski dio Tunisa, gledali lijepe predjele i prvi put jeli kus-kus, pokrila sam se.

Poslije prvedenih mjesec dana u Libiji, imali smo šerijatsko vjenčanje i porodični ručak za njegovu porodicu. Od mojih je jedino majka bila prisutna. Nije bilo novca da dođu i ostali. Ali, bilo je lijepo. Malo i skromno vjenčanje.

Hvala Allahu, azze we dželle, na Uputi! To je najljepši i najvrjedniji poklon od Uzvišenog Allaha. Hvala Mu i što me je čuvao i očuvao u životu kroz sva iskušenja, prije i poslije islama, i što me je počastio da budem dio ummeta! Neizmerno Mu hvala što mi je dao dobrog supruga! Elhamdullilah na svemu! Za svu ovu sreću koju osećam što sam muslimanka.

Iz knjige ”Prihvatile su islam kao Belkisa”, – Enisa Aganović

(Preuzeto)